Finansije i Osiguranje - Srbija

Prosečne plate u IT sektoru do 310.000 dinara

Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, najplaćeniji su zaposleni u oblasti računarskog programiranja i konsultantskih usluga, sa prosečnom neto zaradom od 310.417 dinara. S druge strane, na dnu lestvice našli su se radnici koji se bave „ostalim ličnim uslužnim delatnostima”. Ovde se svrstavaju najrazličitiji poslovi – od hemijskog čišćenja, preko kozmetičarskih, pa sve do pogrebnih usluga. Njihova prosečna plata u martu iznosila je svega 58.609 dinara.

Tek malo više od njih zarađivali su radnici u ugostiteljstvu, i to oni u oblasti pripremanja i posluživanja hrane i pića – prosečno 60.412 dinara. Gotovo jednako nedovoljno plaćeni su i oni koji se bave popravkom računara i predmeta za ličnu i upotrebu u domaćinstvu – 63.817 dinara, a pri dnu lestvice su i radnici u tekstilnoj industriji. Konkretno, oni koji proizvode garderobu u proseku su zarađivali 67.324 dinara, i njihove plate nisu samo manje od prosečnih, već su niže i od medijalne zarade koja predstavlja iznos do kojeg zarađuje polovina radnika. U Srbiji u martu ta grupa radnika zarađivala je 81.793 dinara ili manje.

Zašto u Srbiji već hronično niske plate imaju radnici u tekstilnoj industriji i sferi usluga, pa čak i u auto-industriji, gde se učestalo otvaraju fabrike?

Zoran Mihajlović, sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije, ističe da u našoj zemlji radi veliki broj stranih investitora koji su nisko produktivni, a za svoje funkcionisanje iziskuju angažman velikog broja radnika.

– Zbog nedovoljne produktivnosti nisu u mogućnosti da isplaćuju velike zarade. Uglavnom su sa državom potpisivali ugovor da se plate kreću u okviru minimalca, uvećane za 20 odsto. To je oko pedesetak hiljada dinara, a sa minulim radom plata im ne prelazi 55.000 dinara, dok sa prekovremenim dođe do oko 60.000 dinara – ističe on, potvrđujući uzroke malih plata, mahom na jugu Srbije.

– To se odnosi na tekstilnu industriju i fabrike koje proizvode komponente za auto-industriju. Sada su oni u velikoj krizi. Uglavnom je to manuelni rad koji ne iziskuje veliku stručnost, pa je ovde reč o radnicima koji su niskokvalifikovani. Država je to rešavala na taj način kako bi zapravo rešila problem nezaposlenosti. To je u tom trenutku bilo opravdano, ali, nažalost, te plate su ostale na vrlo niskom nivou, pa sada ti ljudi ne mogu da prežive od tih zarada – objašnjava Mihajlović.

Jedno vreme su te naše fabrike radile u većem kapacitetu, jer je za auto-industrijom bilo velike pomame u Evropi, ali se sada situacija drastično izmenila.

– Auto-industrija je u krizi i te velike kompanije nemaju potrebu za dodatnim angažmanima: to se odražava i na nas, pa se i kod nas smanjuje broj ljudi, nude im se otpremnine. Nema ni potrebe za velikom proizvodnjom, niti ima dovoljno narudžbina, pa samim tim nema ni prekovremenog rada kroz koji može više da se zaradi, na postojeću platu – ističe on.

Kada je reč o „Fijatu”, problem je u tome što je električni automobil na evropskom tržištu dosta skup, pa sada postoji težnja da se kod nas napravi što jeftinije vozilo koje bi imalo „prođu” i kod nas i u Evropi, smatra on.

– Da bi to dobila, kompanija je projektovala da plate radnika u kragujevačkoj fabrici ne bi trebalo da pređu 75.000 dinara za nove radnike. To u ovoj situaciji ne zadovoljava mlade ljude, jer rad na traci u auto-industriji nije nimalo lak i specifičan je. Radnici su nezadovoljni, ne zadržavaju se previše na poslu, velika je fluktuacija mlade radne snage tamo, smatraju da nisu adekvatno plaćeni, a to će biti veliki problem za ozbiljniju proizvodnju u narednom periodu – smatra Zoran Mihajlović.